Laslo Vegel | O veri i strasti
Preminuo je Mirko Đorđević, sociolog religije i publicista. Retki vernik čiju jednostavnu, iskrenu veru poštujem. Bio je nedužni, naivno skeptični, skromni vernik što je danas prava retkost, danas, kad je tušta i tma onih koji se razmeću svojom verom, i u crkvu odlaze u skupocenim bundama, kao na modnu reviju.
Često smo se sretali, u početku na manifestacijama Beogradskog kruga. Ova organizacija intelektualaca se suprotstavljala Miloševićevom režimu i bila je, razume se, izložena gnevu i gađenju zvaničnih medija. Nije to bio ni u kojem slučaju bezazlen poduhvat, opšte raspoloženje je bilo zloslutno, neretko smo ozbiljno računali i na najgore. Mirko Đorđević, zahvaljujući svom iskonskom stoicizmu, uvek je bio u stanju da ostane miran, staložen. Da li je poštovao nepredvidljive igre sudbine? Kao biblijski Jov, podnosio je svoju sudbinu. Uvek je bio tamo gde su izgledi na uspeh bili minimalni, i gde je bila neophodna čvrsta vera da bi se istrajalo. A to su osnovne osobine verujućeg čoveka – ostali samo odlaze u crkvu. Često smo poslednjih godina, širom Vojvodine, u Zrenjaninu, Kikindi, Novom Sadu, Pančevu, zajedno učestvovali u raspravama o regionalizmu. Uvek sam se pitao, zašto nas nekolicina branimo specifičnosti Vojvodine, kada njeni plaćeni funkcioneri trguju sa njima ili su one za njih tek predmet potkosurivanja, pogađanja. Posle ovih napornih, iscrpljujućih rasprava uzeo bi jednu cigaretu, podelio je na tri dela i popušio jednu trećinu. Nije bio u stanju da se odrekne ove strasti. I još nekih: pravde, časti, čiste savesti…
*Tekst preuzet s portala autonomija.info
