Zuko Džumhur: Kamen crnoga sjaja (originalni tekst sa ilustracijama)
Jedanaesta priča iz 'Nekrologa jednoj čaršiji', u originalnom izdanju
„Kamen crnog sjaja“ je jedanaesta priča iz putopisa „Nekrolog jednoj čaršiji“ Zuke Džumhura.
Ovdje objavljujemo tu priču prenesenu iz izdanja Svjetlosti, Sarajevo 1958. (Predgovor ovom izdanju napisao je Ivo Andrić, što je njegov jedini napisani predgovor!) U sabranim djelima Zuke Džumhura objavljenima za njegova života priča je uz njegovu saglasnost ijekavizirana i kao takva (uz dodatnu saglasnost Džumhurove kćerke kao nasljednice autorskih prava) prenesena u kasnije izdanje Nekrologa u Biblioteci Dani (2004).
*
Pesak oko mene pretvara ove trenutke u vekove, vekove i dosadu. Pustinja je obavijena ćutanjem i očajanjem.
Arabiju je pokrio mrak, gust i neprobojan kao prljava mantija suludih perziskih opsenara.
U tami nad peskom bilo je te noći mraka za čitavih nekoliko svetova.
Putujem iza kolone beduina...
Daleko na istoku ostala je Džeda sa svojim neonskim svetlima i mračnim dugačkim sukovima punim Čerkeza, japanske robe i pečenih jarećih glava.
U malim dućanima probisveta mogu se kupiti trave koje leče od ujeda kobre, zapisi protiv urokljivih očiju i paradna admiralska uniforma nekog kineskog imperatora.
Ko zna kakve su sudbine i tamni nagoni za srećom doveli one hiljade menjača, torbara i bogoiskatelja čak iz Buhare i Taškenta. Neko je rekao da će Džeda jednog dana prestići Los Anđelos ili Floridu. Noćas mi je, izgubljena daleko u mraku, ličila na gizdavu istočnjačku galiju punu molitava, začina i hodočasnika.
Kamile su zatim koračale prema zapadu...
Do zore ćemo stići u Meku, „kraljicu gradova“.
U karavanu su neki trgovci iz Basre i nekoliko mršavih poklonika iz Maroka i Libije.
Dve Marokanke su otkrile svoja lica. U gluvom pejzažu njihove oči su sijale umesto zvezda.
Beduin koji je jahao pored mene bio je čitavo vreme mračan i crn kao da je neko preko njegovog lica prosuo flašu jevtinog crnila.
Pred ponoć smo došli u neku oazu čijeg se imena više ne mogu setiti.
Oaza u pustinjama obraduje čoveka kao tačka posle dugačke i nerazumljive rečenice nekog gnjavatora.
Kafedžija, koji je imao nekoliko klupa i džezava, bio je suvonjav, i fanatik.
Stari ruski samovar, reklama neke italijanske fabrike automobilskih guma, četiri ili pet stravičnih stabala koja su podupirala sparušene zvezde – bili su jedini inventar ove izgubljene oaze.
Beduini su dugo čučali ispred stabala palmi i posle su tražili vode.
Žene su bile izdvojene. Jedna je bila krupna i crne trepavice svojih čudnih očiju obarala je pri svakom pogledu mome.
Posle sam i ja čučao iza palme i platio za lonac žute pustinjske vode pola dolara.
Ne znam koliko je bilo sati kada smo krenuli dalje.
Vreme u pustinjama nema nikakvog značaja.
U pustinjama ništa i ne počinje i ništa se i ne završava.
*fmoj p
U daljini je ostalo more. Jedan albatros kružio je juče izgubljeno... Možda je čak sa Sumatre doleteo na obale ovog toplog mora. Setio sam se Crnjanskog i Cvijanovićeve knjižare.
Opet smo putovali kamenjarom oivičenim satanskim pejzažom arabljanskih bregova.
Predeli su plašili putnika kao čudovišna neka scenografija koju je napravio Salvador Dali.
Granice između legende i stvarnosti ovde su sasvim izgubljene.
Svuda na Istoku legenda je uvek zamenivala istoriju. Naša istorija imena i datuma istočnjacima je najbolja potvrda nemoći i jalovosti neše fantazije.
Beduini su spokojno spavali na svojim kamilama.
U zoru smo naišli na prve policiske karaule na prilazima Meke.
Sanjivi stražari u burnusima dugo su zagledali svežanj pasoša. Jedan stražar imao je dugačku srebrnu kamu. Njegov pogled bio je naivan kao veronauka.
Posle smo naišli na još četiri karaule u kojima su stroge straže kontrolisale imena i veru hodočasnika, brinući brigu da nijedan nevernik ne prekorači prag svetoga grada.
Dvojica beduina su čitavo vreme pevušili. Malopre su recitovali neku staru arapsku baladu. Grlenim glasovima veličali su lepotu i preimućstva svoga nomadskog života u slobodi.
„...Beduin ima svoj burnus koji mu stoji lepše nego ikakva kraljevska kruna ukrašena biserom i draguljima... Beduin ima svoga konja koji je brži od svake ubojite strele... Beduin ima svoj laki šator koji mu u pustinji zamenjuje basnoslovne borce... Beduin ima svoju divnu pesmu koja je uzvišenija i lepša od svake molitve“.
Tako je zapisano u nekoj knjizi.
Možda zaista i ne postoji na svetu narod koji je toliko zaljubljen u reči i lepotu svoga govora kao Arapin.
„Lepotica Arabije“, „Kraljica gradova“ i „Sveti grad Kabe“ ležao je opkoljen visokim stenama i pećinama čudovišnog oblika. Iz daleka je mogla biti i šarena filigranska kutija puna starinskih adiđara koje je neka džinovska ruka sakrila u srce pustoši.
Nekada je bila drevno arapsko svetište i centar bankarstva i bluda za sve arapske ljude od Nila do Perziskog Zaliva. Njenim tesnim ulicama punim usijane vlage prolazili su stolećima bogati trgovci iz Bagdada, isposnici iz Hadramauta, pesnici iz Damaska i Samarkanda, pripovedači bajki iz Basre i Same, bludnice sa Sumatre i Malaje.
Svetkovine su trajale nedeljama i karavane su donosile voće iz Sidona, začine iz Kalkute, sneg iz Libana, svilu iz Šangaja.
Najbolji stihovi, recitovani na ovim festivalima ljubavi, ispisivani su na pergamentu i vešani o sive zidove drevnog Avramovog svetišta.
Dani su prolazili u trgovini i svađi, a noći u strasti i poeziji...
Fasade gospodskih mekeliskih kuća bile su pune balkona i mušebaka koji su zbunjivali svojom lepotom i zaprepašćavali strpljenjem starih, davno pomrlih majstora.
Zagledan u lepotu toga drveta poverovao sam u večnost ljudskih ruku.
U prolazima, uskim i tesnim kao u sokacima oko Straduna, bilo je mnogo siromaha, mačaka i aščinica. Miris čudovišnih začina lebdeo je oko minareta i mešao se sa glasom mujezina i molitava.
Levo i desno bili su pokriveni sukovi puni trgovaca, švajcarskih satova, nemačke mašinerije, francuske kozmetike i pakistanskih probisveta i isposnika. U dubini grada, na izmaku svih mekeliskih sokaka, bio je crni kamen Avramov.
*
Moj prijatelj zvao se Abdel Rahim Hadi ibn Mohamed Ali... ili nekako slično, i nije imao Kadilak.
Abdel Rahim nije imao neko određeno zanimanje. Bavio se čitanjem molitava za spas i pokoj duše mrtvima i donošenjem vode za novac živima.
Gole i surove pećine zatvarale su grad. Julskih dana i noći i u Meki je bila nesnosna vrućina.
Vodovod je gradila neka lepotica Abu Zubeida , ćerka ili žena (više se ne sećam) Haruna al Rašida, kalifa bagdadskog i gospodara pravovernih, za oprost od greha i mir duše svoje i svojih mnogobrojnih predaka i svojih mnogobrojih potomaka.
Uokvirena vencem golih granitnih stena, zbijena u smeđu dolinu, bez travke, cveta i zelene grane, Meka je ličila na ogromno ognjište puno vrelog pepela.
Noćivao sam desetak noći na ulicama usijanog grada kao i hiljade Indusa, Sudanaca i Pakistanaca.
Asura prostrta na pesak pružala je mnogo više komfora u kakvom bezimenom prolazu ili pred tremom nekog starog trgovačkog zdanja, nego hotelska sobica, zagušljiva i tesna, sa dvadesetak gostiju na gomili.
U svetom gradu Arabije hotel je iluzija i komfor predrasuda razmaženog Evropljanina.
Jedne užarene noći, dok sam tužno i besposleno gledao u svoje kicoške kožne kofere kupljene negdje na Terezijama, čupkao bradu i razmišljao o besmislenosti napornih putovanja, upoznao sam Abdel Rahima Hadi ibn Mohamed Alija koji nije imao Kadilak i koji nikada nije čuo za Molotova.
Ima zemalja u koje ne treba ići sa koferima. Ima krajeva sveta u koje treba otputovati sa džakom i sa bisagama. Jedno iskustvo više, jedna predrasuda manje.
Abdel Rahim je naučio da izgovara ime moje zemlje i mi smo postali prijatelji.
(Dvadeset godina i šest zlatnih zuba, visok, crnomanjast, u inostranstvo nije putovao, od veneričnih bolesti nije bolovao, bradu i brkove brije i osobenih znakova nema...)
Abdel Rahim je znao napamet sve sokake, prolaze i dućane ovog drevnog grada što ga osnova i podiže naš časni praotac Avram.
Znao je gdje se u svako doba dana i noći može pronaći Česterfild, engleski keks u originalnom pakovanju, egipatsko voće na oku, Bajerov aspirin, japanski kompot i holandsko mleko u konzervama.
Znao je, osim toga, čija je koja kuća u gradu, gde je Kain ubio Avelja i kako se zove sadašnji pretsednik Sjedinjenih Američkih Država.
Sporazumevali smo se nekim čudnim jezikom koji nikada neću moći da objasnim. Naš jezik bio je sastavljen od reči italijanskih, engleskih, francuskih, reči internacionalnih i prstiju srpskih i arapskih.
Jezik naš nasušni bejaše naivan i prost kao u davna vremena našeg praoca Avrama.
Abdel Rahim je znao napamet desetine imena holivudskih starova na neviđeno, i bio je zaljubljen u Džej Rasel. O njoj smo pričali dugo u zvezdanim pustinjskim noćima dok su po ulicama oko nas krotko mrijuckali bradati induski hodočasnici izmučeni postom i molitvama.
Njenu sliku isečenu iz nekog starog „Lajfa“ nosio je Abdel Rahim u jednom džepu svoje prostrane galabije pored molitvenika i amajlija koje su ga čuvale od urokljivih očiju zlih duhova. Saznao sam, dalje, da je u njegovoj zemlji zabranjeno slikarstvo i vajarstvo, da nema igre, pesme ni muzike, da je zabranjen svaki alkohol i da je zabranjena svaka kocka.
U njegovoj zemlji niko nije čuo za antabus i plavuše su na velikoj ceni.
U Alahovoj državi jedine su razonode njegovih podanika duge molitve i česti požari.
*
Setih se, danas slučajno, jednog malog hadramevtetskog princa koji je leteo zajedno sa mnom u istom „Vajkauntu“ iz Kajra. Mali princ je u avionu čitavo vreme pevušio „Arivederči Roma“ i pokazivao mi fotografije napuljskih prodavačica. On uči u Italiji podoficirsku školu i jednog dana će u svojoj zemlji biti admiral, ministar ili konzul.
Ali mali hadramevtetski princ je tužan...
Za vreme svoga školskog raspusta neće moći u brdima svoje zemlje da pevuši „Mambo italijano“, ni da pušta svoje omiljene gramofonske ploče, ni da se oženi svojom ljubljenom napuljskom prodavačicom. Nosiće bele čaršave mesto šarenih letnih košulja kupljenih negdje na Via Veneto i moliće se u džamiji. Umesto Katarine Velente slušaće stroge glasove starih sveštenika i biće jednog dana admiral, ministar ili konzul u svojoj žarkoj domovini.
Stvari, ipak, nemaju onakav izgled kakav bi želele njegova mala pričevska duša i kako je to nekada davno i naivno mislio jedan naš ambasador koji je proučavao tugu malih princeza sa Jonskog Mora.
*
Moj prijatelj Abdel Rahim učio je neku srednju teološku školu i spremao se za sveštenika.
Naučio je more molitava napamet i ispostio pola svojih dana.
Želeo je da jednoga dana postane hodža, ali se ovde na Istoku ne može živeti od čiste religije, kao što se na Zapadu ne može živeti od čiste umetnosti.
Želeo je da postane automehaničar i da šeicima popravlja automobile, ali za to je dockan i daleko.
Odlučio je da postane vodonoša i da čeka dok i u njegovoj avliji ne procuri nafta.
Dotle će čitati molitve za pokoj duša mrtvima.
Već satima sedim na vrelom pesku.
Svet je polako pristizao...
Telal je još jutros objavio da će tačno u podne biti izvršene kazne na prostranom trgu pred ulazima u sukove velike čaršije.
Podne je prošlo odavno...
Pojavila se, najzad, omalena, kratkovida prilika uvijena u belo.
Šeik!
Na kratkom putu od limuzine do uzvišice pred bakalskom radnjom pratili su ga buljuci dece. Ogledao se ovlaš u prozorskim oknima dućana, polako se okrenuo prema gomili i nešto progunđao.
Policajci su prišli. Jedan policajac vukao je veliku tašnu punu papira.
Dugonog, krupan čovek u policiskoj bluzi užurbano je sortirao motke, batine, štapove i ostale instrumente u službi mesne pravde.
Nebo je bilo belo i prašnjavo.
Iz izloga neke radnje ravnodušno su zurile mrtve oči zvaničnih portreta.
Šeik je dugo tragao po skrivenim džepovima svoje bele galabije. Svi smo gledali u njega. Zavirivao je predano i dugo u sve lavirinte svoga gornjeg i donjeg veša.
Najzad je izvadio naočare za sunce.
Kožna torba se otvorila i počelo je sređivanje administracije. Gomila zvaničnih papira prosula se u pesak. Policajci su čučali uokolo i tragali, odvajali i sređivali akta.
Šeiku su doneli limunadu. Šeik se nešto bunio. Doneli su mu slamku.
Policajac je izvukao iz gomile cedulju koju je tražio.
Šeik je promenio naočare.
Čitao je polako. Ništa se nije čulo. Publika je protestovala umereno. Šeik nije povisio ton.
Dugonogi u policijskoj bluzi prišao je i salutirao propisno. Šeik je odgovorio na pozdrav i izvršio inspekciju štapova, pažljivo.
Šeik je ponovo nešto čitao i dvojica osuđenika koji su bili vezani istim lancem lenjo su ustajali. Gazili su preko svojih drugova kojima je bilo teško da se pomaknu. Jedan osuđenik je posrnuo i povukao drugoga. Svi smo se smejali. Prizor je odjednom izgubio svoju ozbiljnost.
Vezani su prišli uzvišici i okrenuli leđa dugonogom.
Dva policajca su pažljivo pretresla osuđenike. Pošto je ustanovljeno da nijedan nema ispod galabije nikakve druge odeće do svoje nesrećne lopovske kože, šeik je dostojanstvenim pokretom umorne ruke dao znak.
Svetkovina pravde mogla je da počne.
Motka je izabrana.
Prva leđa su primala prvi udarac. Udarac mlitav i blag. Drugi, treći, četvrti... Peti je bio jači i usmeren prema mestu na kome se obično sedi. Šeik je brojao.
Osuđeni ne zna koliko će udaraca dobiti. To je diskreciono pravo vlasti. Ne zna ni dugonogi koji ga tuče. Šeik će, kada bude dosta, novim pokretom ruke dati znak da se batina zaustavi i da je pravda zadovoljena.
Okovani koji je primao batine gledao je u pesak, siv i nepomičan. Drug koji je bio vezan uz njega zverao je uokolo po svetini. Docnije će se uloge promeniti.
Četrdeset, četrdeset jedan!
Stop!
Šeik je zaustavio uzvitlanu bambusovu motku u letu.
Pravda je zadovoljena. Starac pored mene mirno prevrće svoje ćilibarske brojanice.
Primetio sam iza šeikovih leđa beli bolničarski mantil koji je pod miškom čvrsto držao omanju kožnu torbu kakve su kod nas nekada nosile babice po palankama.
Presuda. Pretres. U pesak su se spustile dugačke flanelne gaće. Motka.
Dugonogi je pljunuo u šake...
Deset oštrih udaraca sasvim nisko i povratak u gomilu koja čeka svoj red i svoju sudbinu.
Izmlaćeni se u prolazu šetka. Sada je, vajda, trideset, ili trideset dva.
Iznad naših glava protutnjao je „Ke-el-emov“ četveromotorac. Džeda, Kairo, Atina, Rim, Pariz – Foli Beržer. Udarci nisu jaki. „Ka-el-em“ ima najljepše stjuardese. Obično lete plavuše. Možda je danas slučajno neka crnka.
Opet sam zaboravio da brojim.
Dva Kadilaka dugo trude iza naših leđa. Niko neće da se pomakne. Možda stjuardesa nikad ni kao dete nije dobijala batine.
Prave kazne dolaze tek na kraju. Nije uzalud ovde prisutan beli bolnički mantil sa smešnom torbicom. Gaza, jod, injekcije, testera, makaze, satara. Smešna mala torba užasne sadržine. Beli mantil je, verovatno, učio neku srednju medicinsku školu, ili nešto slično, neki tehnikum. Ili je bez škole imao samo praksu, i rutiner je. Možda je nekada bio berberin.
Svuda uokolo širio se zadah pravde.
Deseti ili dvanaesti osuđenik. Izgubio sam broj.
Presuda, pretres, batine.
Postaje monotono.
Dugonogi je ponovo pljunuo u šake.
Opet jedan četveromotorac iznad naših glava. „Lufthanza“. Ko zna koliko je ruku otsekao ovaj beli bolnički mantil u službi pravde! Ovde je vazdušni saobraćaj vrlo razvijen.
Sunce je sasvim poludelo.
Ono više ne sija - ono boli.
Starčiću pored mene nije vrućina. On preko galabije ima novi džemper i preko džempera dugački vuneni kaput. Mnogi se ovde tako oblače. Svaka zemlja ima svoje običaje. Ovde je zatvor zamenjen batinama, a teže krađe kažnjavaju se otsecanjem ruke. Zatvor za beduina nije kazna (kažu) ili ga bar on ne bi tako shvatio. Izgubljen novac (tvrde) može čitav dan stajati na ulici i niko ga neće taknuti. Ipak, ljudima su potrebne dve ruke i oni, valjda, o tome vode računa.
Jedna ruka je malo.
Jednom rukom se može samo prositi.
Šeiku su opet doneli limunadu.
Ono je prodavac povrća kod koga sam kupovao ananas. Oblači se poluevropski i uvek me oslovljava na engleskom. Nekoga je prevario na vagi; zato samo deset blagih udaraca toljagom u leđa. Ipak, i dalje ću kupovati ananas kod njega.
Vlažan vetar duva sa pristaništa. Veliki, beli brod dugo i sipljivo svira. Na pramcu švedska zastava.
Sledeći!
Presuda! Pretres! Udarac!
Vreme je ručku.
Koga interesuje kako će nesrećnik u poslednjem času premestiti venčani prsten na drugu ruku. Odsečenu ruku može kažnjenik poneti sa sobom a može je ostaviti i u pesku.
Starac pored mene opet mljacka gumu za žvakanje.
Ipak, možda bi beduini i zatvor posle izvesnog vremena shvatili kao kaznu.
Opet jedan superkostelejšn. „Saudi Arabien er lajn“ dobro plaća svoje pilote. Piloti su Amerikanci. To je zabranjeno.
Šeik broji udarce.
Šeik nema pojma o poveljama, deklaracijama, protokolima i rezolucijama sa Ist Rivera. Šeik se pridržava zakona svoje zemlje. Kladim se da nikada nije čuo za nekoga Daga Hamaršelda. Šeik ima Ševrolet, model pedeset sedme. Na blagoslovenom pesku njegovog malog emirata dolari rastu kao kupus.
Sledeći, presuda...
Švedski brod je isplovio.
Jedan kažnjenik gleda za belom perjanicom dima. Možda tom rukom više nikada neće čačkati nos.
Beli bolnički mantil je nestrljiv. Uskoro će, valjda, početi prave kazne.
Jedan... dva... tri... deset...
Šeik broji.
Idem da popijem Koka-Kolu. Jednu, dve, tri...
*
Svako jutro budi me jedna crvena limuzina.
Neki mesni dostojanstvenik ili nešto više od toga odlazi na posao... Zavaljen na zadnjem sedištu ispušta prve dimove jutarnje cigarete i sanjivo gleda u mene. Njegovo levo oko je manje od desnog. On je nespretan, ali je dostojanstven. On, možda ne ume da čita, ali ume da šofira. On ne zna ni četiri osnovne računske radnje, ali svake noći plaća basnoslovne račune. On je najuspelija kombinacija između baba-Roge i Ali Babe koju sam ikada video.
Tako počinje jedan moj običan dan u usijanoj zemlji Hedžasu.
Posle dolazi crna kafa kod moga komšije, nekog živahnog degenerika čak iz Samarkanda. Njegova kafa je jaka, arapska i skupa.
Preko puta je pošta.
Upravnik pošte dolazi na posao na tetoviranom magarcu. Magarac koji je tetoviran, znak je otmenosti i plemenitog porekla njegovog vlasnika. U ovoj pošti se primaju samo avionske pošiljke. U upravnikovoj kancelariji ima ibrik, minderluk i jedan žuti telefon. Takav žuti telefon video sam samo u nekom holivudskom filmu u kome je igrala Dijana Dors. Magarac koji je tetoviran ostaje napolju privezan za vreme kancelarijskog radnog vremena. Beduini se, inače, ne dopisuju.
Uz prvu kafu počinju moja uobičajena jutarnja razmišljanja.
Jutros sam razmišljao o Arabljaninu i o limuzini.
Bogati Arabljanin kupi kola: Kadilak, Linkoln, Pontijak, Ševrolet...
Još bogatiji Arabljanin kupi dva Kadilaka, dva Ševroleta...
Kola bogatog Arabljanina su poslednja reč tehnike, dvesta i više konja, automatski menjač, telefon i nežne pastelne boje. Čim kola stignu u njegovu garažu, uvaženi vlasnik će okačiti na kiler svog novog automobila brojanice zamočene u svetu vodu „Abu Zemzem“ i navući svilene zavesice koje su vezle njegove žene. Brojanice treba da ga čuvaju od sudara i ostalih saobraćajnih nesreća. Kola se kupuju samo za gotov novac, za dolare ili za rijale – kola moraju biti poslednju model. Pozadi moraju da budu kao spreda i obično imaju po dve radio antene. Brojanice mogu da budu od sedefa, ćilibara ili od običnog stakla. Mogu biti bele, plave ili zelene, ali se bez njih ne mogu zamisliti automobili bogatih trgovaca iz Nedžda. Brojanice su obavezne. Kola se, naravno, moraju registrovati, čak mogu imati i tablu sa brojem, ako mesni kovači i bravari uspeju da proizvedu isti broj limenih ploča koliko se svake godine uveze automobila.
Uvaženi vlasnik će, zatim, uneti u svoja kola sijaset jastuka i jastučića da poveća udobnost i lepotu. Poređaće šarene krpice i ostale kerefeke svuda uokolo i pred šeferšajbe držaće upaljene nargile.
Sedeće suvereno za volanom i voziće svoje dve, tri ili četiri supruge uvijene od glave do pete u crno i neće poštovati nikakve saobraćajne znake ni propise. Ako bi negdje u svetu nesrećnom pešaku trebalo otkriti spomenik, ovde bi mu trebalo podići džamiju i uz džamiju mauzolej. Žene će se voziti iza leđa moćnog supruga, crne i nepomočne kao velike flaše mastila. Bogati suprug je neumoljiv i strog kada su u pitanju drevni običaji njegove zemlje, ali je prema svojim ženama nežan i pažljiv. Retko ih vara i obično izvan svog harema nema drugih ljubavnica.
Davaće gas nogom ili u svojoj omiljenoj papuči domaće radinosti i razvijaće brzinu od stotinu i više kilometara, ali se njegova shvatanja o vremenu nikad neće promeniti.
Uneće u kola samovar, špiritušu i rešo i kuvaće ovčiju plećku i persijski pilav kad god mu padne na pamet. Neizbežnu i skupu rekvizitu takozvanog američkog načina života doteraće za svoju domaću upotrebu i svoj lični merak. Od američke limuzine napraviće arapski čardak.
Prevaliće hiljade i hiljade kilometara po autostradama i po bespućima, uzduž i popreko, ali neće promeniti ni jednu svoju naviku, ni jedan svoj običaj. Sve što uzima sa strane, primaće površno i ni jedna od tehničkih blagodeti kojima se danas koristi neće izazvati u njemu ozbiljnu promenu, ni ostaviti dubljeg traga.
Leteće bez straha u četveromotornim avionima preko Okeana, ali će sa strahopoštovanjem govoriti o nekoj pustinjskoj pećini u kojoj se skupljaju zli duhovi i vampiri. Letovaće u brdima Libana i u Floridi i ići na lečenje u Švajcarsku, ali će u hodžine zapise verovati isto koliko i u pencilin.
On nema svojih sudova, ali ima tuđe predrasude.
On je radoznao, ali je nepoveriv.
On nema svojih principa, ali ima svoje ćefove.
Ide jedan Kadilak, ide drugi Kadilak...
Poručio sam još jednu kafu u očekivanju moga prijatelja Abdel Rahim Hadi ibn Mohamed Alija. On će mi prodati kantu vode i okupaću se iza kafanske tarabe. Osećam da će danas tražiti da nešto ispričam o jugoslovenskom fudbalu.
*
Bogati trgovac iz Vedža gradi kuću.
Jednu kuću. Dve kuće.
Tri kuće.
Bogatom trgovcu se sreća grohotom nasmejala i proviđenje ga je darovalo jednom malom Lendavom koja je procurela baš na njegovoj njivi.
Njegova kuća će imati sve najmodernije instalacije našeg stoleća. Kuća će imati tapete, neonske cevi, erkondišen, frižidere, električne kuhinje i pegle, ako treba i električne mišolovke, ali će se u kući bogataša iz Vedža živeti životom predaka. Ješće se na podu i prilikom obeda neće se upotrebljavati drugi pribor osim prstiju. Gazdine žene će biti sve od reda nepismene i manikirane. Negovaće se „Elizabet Arden“ kozmetikom i nosiće žipone pariskih modnih kuća ispod svojih stravičnih crnih pelerina. Čaše će se blistati u rafovima izglancane kao potomci vojne akademije na rođendanu svoje verenice, ali će svi ukućani piti vodu iz jednog ibrika, doduše, srebrnog, ali jednog. Umesto engleskog klozeta biće čučavac, doduše, od belog mermera, ali čučavac.
Kuća će imati baštu i u bašti vodoskok i u vodoskoku zlatnu ribicu.
Na električnom štednjaku kuvaće se arapska jela kojih ima toliko i koja niko živi ne bi mogao upamtiti, ali su sva slana, masna, nekisela, paprena i zabiberena.
Posle dobrog arapskog ručka može se popiti Nijagara.
*
Danas je užasna vrućina.
Možda se u ovom gradu vrši generalna proba pakla.
U podne će nestati sve senke i biće sve belo.
Užareno i belo...
U podne nikoga neće biti na ulici. Ostaće samo tragovi ljudi i automobili uvučeni duboko u zamršena creva prašnjavih sokaka i prolaza.
Dostojni crni Kadilaci, pribijeni uz crvotočne ćepenke, ličiće na krajeve koje su prognali u daleku i surovu tuđinu da se nikad ne vrate i da u njoj ostave svoje kosti i svoje karoserije.
Prošla je jedna kamila...
Prošla je druga kamila...
Poručio sam još jednu kafu...
Kamile će jednog dana sigurno izumreti.
Kamilari će nadživeti kamile.
*
Jutrus su Indusi, Javanci, Marokanci, Turci i Avganistanci ruku uzdignutih u užareni svod tražili oprost grehova svojih i grehova prededipovskih.
Jutros su povorke pod zelenim Muhamedovim zastavama uzvikivale zakletve Alahu i padale pred mudrim sjajem svetoga meteora.
Jutros su menjači prebrojavali svoje bošče pune zelenih američkih novčanica kao spanaća.
Jutros su ulice bile kužne od stotine leševa koji su u tople noći pustili poslednji pobožni krik i pokajali se po hiljaditi put za grehe koje nikada nisu ni počinili.
Avgustovski dan palio je krovove grada, povorke kostura i zelene barjake pravovernika.
Na uglu pred prodavnicom nemačkih lekova izdahnuo je jedan starac. Mogao je biti i Indus, i Arapin, i Perzijanac.
U njegovim otvorenim očima plavio se krajičak pustinjskog neba koje se gasilo.
Nigde u blizini nije bilo nijednog anđela.
Pripremila: Lejla Reko